Radio Kikinda

Govoreći na tribini pod nazivom „Tišina o Vojvodini“ koju je u Kulturnom centru organizovalo Nezavisno udruženje novinara Vojvodine,Teofil Pančić, novinar odgovorio je na pitanja zašto se specifična supstanca naše pokrajine tako teško valorizuje i u naučnom, ekonomskom i političkom smislu i zašto se umesto građanske opcije sve više i u stvarnost Vojvodine provlače elementi etničkog federalizma, kao i šta je slično, a šta različito u poziciji Istre u Hrvatskoj i Vojvodine u Srbiji .

-Nije dobro što su sada stranke u Vojvodini zauzele etničke pozicije i praktično iz tih svojih busija nude biračima da se opredeljuju jedino po nacionalnom principu, kao da su one jedini reprezent političkih interesa glasača, čime se stvara model etničkog federalizma koji je u prošlosti pokazao mnoge slabosti.Ne postoji politička alternativa kojom bi se manifestovala ta vojvođanska građanska posebnost i to je problem.Ono što je bila velika prednost Istre u odnosu na Vojvodinu, mada je nezahvalno praviti bilo kakve simetrije, jeste što je Istra od samog početka, od izbora devedesetih , imala jaku političku artukulaciju svojih ideja.

Već na prvim izborima Istrani su glasali radikalno drugačije od ostatka Hrvatske,Istra i Rijeka su glasali na drugačiji način, a ostatak Hrvatske na drugi način.Onda se artikulisala i ta posebna politička snaga IDS, i na svim sledećim izborima IDS je dobijao apsolutnu većinu u Istri i on drži opštinsku vlast u svim opštinama Istarske županije, dakle oni imaju jaku političku snagu koja „gura“ istarske specifičnosti.Mi takvu snagu nemamo, naše autonomističke snage su uvek bile preslabe, nisu na pravi način artikulisale specifični interes Vojvodine, i zbog toga mi nismo imali tu vrstu privilegije da se na taj način postavimo kao posebni, mada smo imali institucionalno bolje uslove, jer institucionalna autonomija Vojvodine je jača od Istre,ona ima jači status, međutim šta vredi, kada vi tu instituciju ne ispunite sadržajem, ako je vi ne artikulišete na politički način onda ona ostaje prazna ljuštura.

Mi smo i tokom Miloševićeve vlasti imali formalno autonomiju, ali znamo dobro da ona nije ništa značila i da ona nije ni o čemu odlučivala.Političke elite unutar same Vojvodine nisu uspele da izbore za sebe tu vrstu respekta, da se postave kao ozbiljna snaga.Dakle ako vi prepoznate u nekom političku snagu vi ćete se toj snazi priklanjati,ako otkrijete slabost, vi ćete od te slabosti bežati.Često sada imamo paradoksalan primer da se neka vrta autonomističkih ideja, ne pojavljuje unutar tzv. Autohtono vojvođanskih partija, nego unutzar vojvođanskog krila nekih „beogradskih stranaka“.

Vi na primer imate vojvođanske demokrate , jednog Pajtića koji figurira kao veći autonomaš od ovih zvaničnih autonomaša.Dakle opet je morala da dođe jedna institucionalna snaga koja ima dovoljnu moć , kao što je Demokratska stranka, sa svojom infrastrukturom, sa svojim uticajem, da bi ona mogla ili jedan njen deo da za sebe izbori jednu autonomiju.Znači to je jedan paradoks, da vi ideteNovi Sad-Novi Sad-via Beograd.Eto to je apsurd našeg političkog života-naglasio je Teofil Pančić.

S.Udicki